Мека стена се односи на категорију стена које карактерише релативно лабава текстура и ниска тврдоћа, што их чини обично лаким за гребање или ломљење. У поређењу са тврдим стенама, меке стене имају релативно порозну структуру у којој унутрашња минерална зрна нису чврсто везана; ова структурна карактеристика их чини подложним временским утицајима и ерозији у природном окружењу. Меке стене су широко распрострањене у областима које окружују реке и језера, као и преко седиментних равница, и служе као кључни предмети за проучавање геолошке еволуције и формирања земљишта.
Што се тиче изгледа, меке стене обично имају површине које су или глатке или благо зрнасте текстуре. Показују разнолику палету боја, обично се појављују у нијансама сиве, жућкасто-браон или имају бледоцрвенкасте мрље. Њихова текстура је лагана и када се ударе, емитују туп, мекан звук-карактеристика директно повезана са њиховом унутрашњом структуром лабаво збијених зрна и специфичном врстом присутног цементног материјала. Због своје ниске тврдоће, меке стене имају одређену вредност у грађевинарству и скулптури; међутим, склони су оштећењу када су подвргнути оптерећењу-напрезању или условима који захтевају-дуготрајну издржљивост.
Унутрашње карактеристике меких стена су подједнако карактеристичне. Њихов састав језгра се састоји од минералних зрна повезаних заједно помоћу средстава за цементирање; минерална зрна су претежно кварц и фелдспат, често праћени траговима минерала глине, док цементна средства могу бити или кречњачке или глиновите природе. Управо ова конфигурација структуре одређује пропусност стене, отпорност на временске услове и лакоћу обрадивости. Штавише, меке стене могу садржати органске материје у траговима или различите елементарне састојке. Иако су присутне у малим количинама, ове компоненте могу да изврше мерљив утицај на хемијску реактивност стене и брзину којом она пролази кроз временске услове, чиме се обезбеђује да сваки појединачни примерак меке стене поседује јединствен скуп својстава.