Меко камење представља категорију стена које карактерише њихова релативно мека текстура и лакоћа обраде; они су широко распрострањени у целом свету природе. У поређењу са тврдим камењем као што су гранит и базалт, меко камење има лабавију структуру, већу порозност и мању тврдоћу, што га чини знатно лакшим за резбарење и сечење. Уобичајени примери меког камена су кречњак, пешчар, шкриљац и талк, од којих се сваки одликује својим јединственим визуелним карактеристикама: кречњак се обично појављује у светлим или сивкасто-белим нијансама; пешчар има фину, зрнасту текстуру; шкриљци показују изразиту слојевиту структуру; док је талк гладак и мекан на додир. Због своје меке текстуре, ове стене су такође подложније фрагментацији и распадању током процеса трошења, што је фактор који утиче и на геолошка истраживања и на формирање тла.
У практичној примени, меко камење се широко користи због своје обрадивости и естетске привлачности. У областима архитектуре и скулптуре, кречњак и пешчар се често користе за израду статуа, надгробних споменика или декоративних елемената за историјске грађевине; Слично, у пејзажном дизајну, меко камење се често користи за поплочавање или као декоративни акценти у вртовима. Истовремено, различити индустријски сектори користе сирове меке камене материјале-као што су талк и кречњак у праху-у производњи хемијских производа, цемента и керамике. Иако меком камењу можда недостаје издржљивост у односу на своје тврђе, њихове јединствене текстуре и лакоћа обраде осигуравају да и даље играју виталну улогу како у свакодневном животу тако иу индустријској производњи.